Fotografija: ljubaznošću autora.
Mario Marin rođen je u Aroche 1971. On je plastičar, učitelj i pisac. Osnivač pokreta izuma, bliskog dadaizmu, pisao je romane kao npr Boja buva, Sutra je sutradan, Umiranje je boja ili Pod zidova. Njegova poslednja titula je Isuse Hriste. U ovom intervju Priča nam o njemu i mnogim drugim temama. Zahvaljujem na vašem vremenu i ljubaznosti.
Mario Marin — INTERVJU
- STRUJA LITERATURE: Vaš najnoviji roman je Isuse Hriste. Šta nam kažete o tome i odakle vam inspiracija?
MARIO MARÍN: To je priča o savremenom plastičaru koji nestaje, a da ne nestaje. Inspiraciju nisam mogao reći, niti se mogu sjetiti; vjerovatno iz direktnog posmatranja nekog događaja ili pojedinca koji je prolazio ulicom. Moje obrazovanje je likovna umjetnost i posvećujem veliku pažnju svemu vizuelnom. Ono što se dešava u Isusu Hristu je modalitet odsutnosti podržan nepriznavanjem; To je prisustvo onoga što nema.
Jednog jutra, gleda kroz prozor i vidi tuču na ulici između nekih stranaca i nekih njegovih komšija. On silazi da pomogne, ali kada policija stigne, uhapšen je sa ostalima i odveden u policijsku stanicu. Tu se borba ponovo aktivira i on dobija udarac u sljepoočnicu. Isus Hrist je u komi primljen u bolnicu Huan Ramon Jimenez. Kada mu žena i neke komšije dođu u prve posete, ne prepoznaju ga. Samo je nestao dok je bio.
Isuse Hriste istražuje mogućnost apsolutnog brisanja. Izbjegavajte, bježite, bježite, bježite od ustaljenog i prihvaćenog načina života da biste stvorili drugi život. Nije izgubljeno. Nestanak, gubitak namerno kao faktor refleksije. Bekstvo kao model reinvencije.
To što vas niko ne prepoznaje stavlja vas na ravan otuđenja. Gilles Deleuze nam kaže da bijeg nije bijeg ili skrivanje, to nije čin kukavičluka; Bežati je, u drugačijem smislu, učiniti da se nešto pokrene, da nešto u nama i u životu teče. Dakle, to je čin najveće vrijednosti, oslobođenja. Isuse Hriste To je a roman mogućnosti, da se sve dešava a da se u isto vreme ne dešava.
Prva čitanja
- AL: Možete li se sjetiti nekog od svojih prvih čitanja? I prvo što si napisao?
MM: U mojoj kući nikada nije postojala tradicija čitanja, moji roditelji nikada nisu ni išli u školu. Da, sa studijom je bila maksimalna potražnja i tu nismo propali, ali u ostalom smo bili više na ulici. Moja prva knjiga je bila Avanture Toma Sawyera, star mozda 10 godina. Dobila sam ga na poklon za takmičenje u crtanju na kojem sam pobijedila u školi. Pamtim ga kao veliko uživanje i način da uđem u svjetove koji nisu moji. Zatim, na stalniji i ozbiljniji način, svu literaturu čitanu u srednjoj školi, kako nametnutu, tako i slobodno izabranu u biblioteci. Tu se sećam po njegovom uticaju Sto godina samoće, vrijeme tišine, La Celestina o Parfem.
Takođe u detinjstvu prvi pokušaji pisanja. U nekom folderu kod moje majke mora da stoji rukopis. Were skice priča. Kasnije, kada sam bio u dvadesetim godinama, nekoliko tekstova koje sam napisao kao podrška nekim podnim skulpturama bili su definitivni priključak za književnost.
Autori i likovi
- AL: Vodeći autor? Možete odabrati više od jednog i iz svih perioda.
MM: Ne bih vam mogao reći. Strašno zaboravljam imena i titule. Više od jednog koji me je šokirao, sigurno mi sada nisu ni u glavi. Osim tog nedostatka, neki ostaju netaknuti; Servantes, Umbral, Kafka, John Kennedy Toole ili JM Coetzee.
- AL: Koji biste lik voljeli upoznati i stvoriti?
MM: Uz potpunu sigurnost Sancho Panza. Čini mi se da je apsolutni prikaz višestrukog karaktera, pun poroka i vrlina, mudar i glup, prefinjen i grub. Ima sve. I naravno, da je stvarno, popiti nekoliko piva s njim bi bilo divno. I iz sličnih razloga Ignacije reilly.
Običaji i žanrovi
- AL: Da li imate neke posebne navike ili navike kada je u pitanju pisanje ili čitanje?
MM: Nema. Stol mi je minimalac da ne zauzima puno mjesta, stolica mi je narandžasta plastična IKEA, laptop mi je osnovni, a soba mi je najmanja na podu, služi kao gostinjska soba i ostava za sve. Ne trebaju mi preliminarne ili bilo kakve koncentracije; Mogu napisati nekoliko redaka i otići u kuhinju da bacim pomfrit ili završim pranje. Lako uđite i izađite iz kreativnog moda.
Što se tiče čitanja, ono funkcionira na sličan način; Mogu čitati u dnevnoj sobi s uključenim televizorom, a moja žena i djeca razgovaraju jedno s drugim. I jedno i drugo pitanje ne smatram vrlinom ili zaslugom, to je pravedno urođeni kapacitet za izolaciju.
- AL: A vaše omiljeno mjesto i vrijeme za to?
MM: Kad sam kod kuće, to ostava vredi mi Ako na ulici ili u baru padne ideja, izvadim telefon i zapišem šta god da je. Nemam običnu Moleskine bilježnicu ili nalivpero koje daje više pakovanja inspiraciji. Takođe nema konkretnih momenata za pisanje. Možda jutra za hladnije.
- AL: Koje druge žanrove voliš?
MM: Čitam sve i to na vrlo anarhičan način. U tom smislu ja sam užasan čitalac. Ne završavam autorski rad, idem od eseja do hronike i od hronike do poezije bez ikakvog kompleksa. Mogu čitati 4 ili 5 sati uzastopno, a onda izdržati sedmicu bez čitanja. Čitam domaće i strano bez pridržavanja određenog kriterija, ili klasike i savremeno bez pridržavanja preporuka.
Trenutni izgledi
- AL: Šta sada čitaš? A pisanje?
MM: Nedavno sam završio. Shackleton's Last Dogsod Ben Clark and Biljno carstvo, Marc Colell. Trenutno sam sa Montanova bolest, iz Vila-Matasa, malo mi je ostalo, a jako uzivam.
Što se tiče pisanja, sad idem ispravljajući još jedan romanto. Ova faza je zamorna, ali neophodna; puno pregleda i puno pažnje na traženje grešaka ili nedosljednosti.
- AL: Šta mislite o izdavačkoj sceni?
MM: Ja potpuno ne poznajem taj svet. Ne znam da li ide dobro ili loše ili je najbolje ili najgore. U mom slučaju, odnos sa izdavačem je odličan. Razumijem da iako je književnost kreativni proces koji rezultira umjetničkim proizvodom, izdavačka kuća je i dalje kompanija koja s vremena na vrijeme mora snositi odgovornost. Balans između ekonomije i umjetnosti je složen i težak. Bit će interesa svih vrsta i iz neznanja se ne usuđujem ništa suditi.
- AL: Kako ti se čini trenutni trenutak u kojem živimo?
MM: Ja. Uvek se krećem u polju optimizma i smatram da smo, bez obzira na tragedije, nesreće ili uspjehe, uvijek u krizi petlje. Nema lošijih ili boljih trenutaka jer su to individualni trenuci za svaku osobu, za svaku grupu ili za svaku državu. Ipak, što se nas tiče, ako pogledamo istoriju, generalno smo bolji nego ikad.